Nove izmene i dopune Zakona o zaštiti konkurencije (“Službeni glasnik RS”, br. 51/2009 i 95/2013) stupaju na snagu 8. novembra 2013. godine. Iako je Zakon na snazi već pune četiri godine, a brojni predlozi njegovih izmena izražavani sa različitih strana, čini se da se ove izmene nisu uzele u obzir mnoge propuste koji su tokom pomenutog perioda postali očigledni.
Prva promena koja je uvedena izmenama tiče se redefinisanja pojma dominantnog položaja; naime otklonjena je ranije važeća pretpostavkapostojanja dominantnog položaja u slučaju posedovanja 40% tržišnog udela te je prebačen teret dokazivanja, u svim slučajevima, na Komisiju za zaštitu konkurencije (Komisija). Prag od 40% tržišnog udela sada je naveden kao jedan od (neisključivih) faktora koje treba uzeti u obzir (tj. kojima treba posvetiti posebnu pažnju) prilikom utvrđivanja da li učesnik na tržištu ima dominantan položaj na relevantnom tržištu. Dalje, kolektivna dominacija više nije vezana za zajednički tržišni udeo od 50% ili više, već samo za “ekonomske veze” između dva ili više pravno nezavisna učesnika na tržištu, koje rezultiraju njihovim zajedničkim delovanjem na tržištu ili njihovim delovanjem kao jedan samostalniučesnik.
Druga značajnija izmena tiče se proširenja definicije koncentracije, koja sada (konačno) izričito uključuje i sticanje kontrole nad delom ili delovima učesnika na tržištu, koji mogu predstavljati samostalnu poslovnu jedinicu.
Izmene takođe uvode i koncept izjave o preuzimanju obaveza prilikom vođenja postupkaispitivanjapovreda konkurencije (ranije je ovo bilo moguće jedino u kontekstu uslovno odobrenih koncentracija) što bi značilo da učesnik na tržištu protiv kog se vodi postupakispitivanja eventualne povrede konkurencijesada može da ponudi izjavu o preuzimanju obaveza sve do datuma prijema obaveštenja od Komisije u kojem se opisuju činjenice, dokazi, i drugi elementi na osnovu kojih će Komisija zasnovati svojerešenje, a kako bi pokušao da navede Komisiju da prekine postupak protiv tog učesnika.
Ostatak izmena se uglavnom bavi unutrašnjom organizacijom Komisije i određenim proceduralnim pitanjima. Sledi lista drugih značajnijih izmena:
- Komisija sada ima četiri (umesto tri) meseca da donese rešenje u ispitivanju koncentracije po služenoj dužnosti;
- sada je izričito propisano da rokovi u kojima Komisija treba da donese rešenje o odobrenju koncentracije / zaključak o pokretanju postupka ispitivanja koncentracije po službenoj dužnosti, počinju da teku od dana prijema potpune prijave (nasuprot “od podnošenja prijave”) – ovo je samo kodifikacija ustaljene prakse Komisije;
- potencijalna mera zaštite konkurencije u iznosu do 10% godišnjeg prihoda učesnika na tržištu je sada vezana (tj. ograničena) na prihod koji je taj tržišni učesnik ostvario na teritoriji Republike Srbije;
- rok zastarelosti za određivanje mera za zaštitu konkurencije je sada pet godina, za razliku od tri godine koje su bile predviđene ranijom verzijom Zakona i Komisiji je olakšana mogućnost prekidanja toka zastarelosti.
Da zaključimo, čini se da su izmene doprinele povećanju stepena jasnoće pojedinih prethodnonejasnihodredaba zakonaali, generalno, nisu adresirale neke od najproblematičnijih pitanjakoja su se javljala u praksi (npr. relativno nizak prag za prijavu koncentracije, opšti nedostatak smernica za procenu restriktivnih sporazuma, itd.), dok čak neka od uvedenih rešenja mogu biti problematičnija od rešenja koja su postojala u ranijim verzijama, kao što je slučaj sa prebacivanjem tereta dokazivanja o postojanju dominantnog položaja, u svim slučajevima,na Komisiju.Stoga, biće vrlo interesantno posmatrati praksu Komisije u skladu sa novom verzijom Zakona, a pogotovo postupanje u pogledu budućih slučajeva zloupotrebe dominantnog položaja.
